Тек пред крај његовог овоземног битисања, надасве бурног, препуног малигана и непроспаваних ноћи, натеклих капака, укочених прстију, промуклог гласа, уз сијасет пратећих симптома и порока кафанског музичара, сазнао сам како се заиста звао Пера Сандокан, мој омиљени и сада почивши хармоникаш покојне чарде „На крај света”. Руку на срце, осим надимака, тешко се могу присетити имена музиканата са којима сам проводио дане, ноћи и године, учећи од сваког по неку цаку стечену у кафани, најсофистикованијој академији живота. Илија Панић, алијас Пера Сандокан, мој пријатељ из ромског дела Ковиља, родног места Лазе Костића, био је један од ретких тамбураша широке руке, простране душе и плитког џепа, из ког је новац одлазио истом брзином како је и пристизао. Јединствен је био и по начину на који је свирао својим масним незграпним прстима, певао често раштимованим промуклим гласом, натпевавјући скоро до надвикивања акорде и саму мелодију, знојећи се што од вишка килограма, што од недостатка ваздуха. Али тај зајапурено румени музикант својом енергијом никог није остављао равнодушним. Ех, да га је упознао Александар Петровић, или Слободан Шијан. За Кустурицу је био сувише софистикован.
„Отмен Циганин”, рекли би моји другови Боги и Рале, док нам је налазио слабе тачке кидајући танке нити између пијанства и облокавања.
Како у чарди није било струје и летња жега брзо умлачи вино, знали смо да одемо до чарде преко пута манастира Ковиљ, наручимо вина и леда. Вино низ грло, а лед у кесу и назад на крај света где нас је чекао Ћоле с чорбом и Пера с мрсним репертоаром. И тако по неколико пута до фајронта.
ОД СРЦА ДО БУЂЕЛАРА
Пуританце и пицајзле музички приучене и заробљене матрицом оригиналних аранжмана Пера Сандокан је нервирао, док је оне слободнијег или боемскијег духа отварао до сржи. Од срца до буђелара.
Једном је пред пуном кафаном аутономаша на власти аутору ових редова певао „Над Краљевом жива ватра сева”. „Опростите, господо, само да испоштујемо нашег брата”, рекао је, уз наклон, удаљавајући се од реда спојених столова на чијем челу је седео председник који се није уклапао у репертоар намењен госту у ћошку. На примедбу да то није послован гест и да сам у пролазу само је одмахнуо: „Све је у пролазу осим душе.” Они о томе немају појма. Они имају прсте умочене у све од контејнера до тендера. „Власт и душа заједно не станују”, добацио је позивајући деране да после неколико песама уз „Марш на Дрину” са мном одмарширају до паркинга.
И живео је душом, становао у шуперку налик на уџерицу, често му секли струју због неплаћених рачуна, шећер му је однео ногу, шлог пола тела, али је Пера уз помоћ сина поздрављао пријатеље који га нису заборавили, позивом телефоном, растежући хармонику и дрхтавим гласом певајући химну „Кућерак у Срему”.
У кућерку званом „На крају света”, смештеном крај рукавца Дунава, међу стаблима топола, исписане су странице текстова, снимљени сати аудио и видео материјала, испеване песме, прославили се, заслужено, власници Пера и Ђока Вареника, отац и син, али су Пера Сандокан и његова хармоника у тим записима играли епизодну улогу. Чорба, најбоља на свету и риба пржена на масти, биле су повод, а прави разлог за долазак већине оних комотнијег расположења био је Пера Сандокан и његови дерани.
ОМАЖ ЈЕДНОМ ВРЕМЕНУ
Једном приликом у чађавој крчми препуној дима и малигана срели су се кнез Александар (Павлов) Карађорђевић и позната словеначка глумица Милена Зупанчич, гошћа „Стеријиног позорја”. Отмена дама без имало гордости, када је чула да се за суседним столом налази југословенски кнез, негдашњи ратни пилот британског РАФ-а, с нескривеним симпатијама је пришла и указала му поштовање. „Ви сте и наш племић”, обратила му се, уз смешак и наклон, славна глумица.
„Драго ми је да то чујем”, одговорио је отмени племић, вероватно најауторитативнији тада живи потомак Карађорђевића. Додао је с осмехом да ће се Дворац код Крања можда, ако се са тим сложе и словеначки политичари, поново наћи у поседу његове породице. Љупка глумица је слегла раменима, на шта је Пера Сандокан растегао хармонику и отпевао „Лепе ли су, лепе Словенке девојке”...
Није нека новост да смо заборавили једног локалног музиканта с душом детета изгубљеног у магли колективног посртања, који је иза себе оставио уцвељену чељад, трошну кућу и жутог „тристаћа” млађег коју годину од себе. Затурили смо у мраку заборава и много важније и значајније од Пере Сандокана. Додуше, неке ишчепркамо приликом неког јубилеја. Како је све мање боема а све више оних који су се отуђили и од најближих, камоли да се сећају музичара и осталих дангуба, нека овај мали омаж, уз последњи рачун Болета Кузмановића пред коначни фајронт изворног „Краја света”, буде посвећен не само Пери Сандокану, алијас Илији Панићу, већ једном времену које својим крајем полако гаси светла позорнице на којој је душа владала а тело било део сценског декора.
***
Бећарац, мастан или постан
Једна државна тајница стидљиво га је запитала зна ли неки бећарац?
„Мастан или постан?” узвратио је шеретски Пера Сандокан, развукао хармонику и започео предигру, дижући температуру.
***
О нотама и души
Уместо сна на очи, како је говорио један времешни боем, ређале су се слике знаних и незнаних, писаца, глумаца, политичара, принчева, моћника, које је Пера опчињавао душом и хармоником. На крају, сетих се Феата Сејдића. На констатацију запрепашћених енглеских новинара да он не свира на ноте, бесмртни мајстор трубе је одговорио: „Ако свираш на ноте, шта ће ти душа”?!